Šta je iza duge i ima li života posle tridesete?

Dok se zabava u jednom beogradskom lokalu već uveliko zahuktavala, a kroz gusti oblak se nazirale glave koje se klimaju u ritmu, kroz moju nije prolazilo ništa zabavno. U razmišljanju o kosama koje upijaju dim cigareta, o suzljivim očima i dimljenim plućnim krilima, prekide me jedno dete:

-Šta studiraš?

Mešalo se pivo sa rakijom, osetim.

-E, ne studiram, završila sam, sad se malo bavim time što sam studirala, turizmom je l’, i još nečim…

Gleda kroz mene. Trepće. Onda škilji da me bolje locira. Pokušava da pojmi moj odgovor, mnogo duži nego što je očekivao, izgleda. On se malo ljulja, ja se malo izmičem.

-Šta studiraš?!

Aha, misli da ga nisam čula… Ili možda nije čuo on mene.

-Hehe, kažem ti, ne studiram više, studirala sam turizam, pa sam završila, pa sad malo radim…

Nije zadovoljan, vidim. Predugo objašnjavam, definitivno. Pogled me i dalje traži, oči čas ukrštene, čas razroke, i sama počinjem da se pitam da l’ sam blizu il’ daleko. Kad, napokon, zaključi da opet nije razumelo, ljutnu se i prodera, aman, da rešimo više tu dilemu:

-ŠTA STUDIRAAŠ?!

-TURIZAM! Šta ću…

Klimnu glavom, k’o da kaže hvala lepo.

-Koje si godište?

Eto kako razgovor može da teče glat, nego ja komplikujem, dakle – varimo u etapama, reč po reč.

– ‘88.

Tajac. Samo da se ne sruši sad, pomislih. Kapci se ponovo šire, pa se skupljaju, nešto opet nije jasno. A taman nam je krenulo…

– Koje?!

– ‘88.

Kad završi sa zbunjenim treptanjem, promrmlja podatak o svom uzrastu, zagega se još dva puta, pa reče tugaljivo:

– Izgledaš k’o ‘98.

O, drago momče, dođe mi da ga blagosiljam, poljubim u čelo, da dižem ruku, puckam prstima, zovem garsona, šta pije kafana?! Ovo putovanje u prestonicu vredi svaku p.a.r.u.!

Kad se konačno smirismo, on od razočaranja, ja od oduševljenja, ne rekoh mu da ne, ne, ipak ne izgledam, nego da je ono, milo moje, obnevidelo.

Mesto toga, rekoh hvala i još rekoh da ću se sad malko iskositi, ne previše, da ne ispadne da mu okrećem leđa, ali taman dovoljno da mu dam prostora da ode dostojanstveno, dok je još na obe noge. Iako me dva oka, rođena skoro deceniju pre mene, ni ovaj put ama baš ništa nisu razumela, tri ljuljanja kasnije, bi tačno tako.

Leave a Reply