Spontani Blind Date: Hoćeš da mi kupiš da jedem?

U redu koji se otegao u tortiljarnici, nešto piskavo brboće:

-”Izvini, teto?”

Ne obazirem se, jer `em mi se čini da je glas iz pesme koja preglasno tutnji, ‘em se ne osećam kao teta.

-”Teto, izvini, mogu da te pitam nešto?”, glas se približio.

Okrećem se i vidim debeljuškaste tamne obraze kako mi govore:

-“Nešto da te pitam?”

-”Pitaj.”

-“Hoćeš da mi kupiš nešto da jedem?”

U tom se preko pulta navija dama sa keceljom:

-“Izvini, ako nećeš naručiti ništa, moraćeš da izadješ.”

-“Naručiće”, zveknem, pa pitam obraze “Ajde, šta ćeš?”

Dete se približava pultu i bira:

-“Hvala ti puno. Ja ću salatu, pileću. Ne treba viljuška, uzeo sam kineske štapiće pored.”

Molim lepo. Dok preuzimam tacnu i merkam slobodna mesta, iza leđa čujem sad tiho:

-“Hoćeš ti napolje da sedneš?”

Pita oprezno dok ide sporije od mene, pozadi, polurezervisano i spremno da otpadne iz društva svaki čas.

-“Napolju mi je hladno, unutra ću, hoćeš sa mnom?”

Obrazi se ponovo smeše:

-“Hoću!”

Dok barata štapićima lepše nego što bih ja baratala, podiže glavu i kaže:

-“Ličiš mi na moju socijalnu radnicu. U stvari pola na nju, a pola na moju sestru.”

-“Je l’? Pa hvala ti.”

Više volim, doduše, da me uporede sa nekom Meril Strip, na primer, ili Umom Turman, ali dobro, šta je tu je. Možda je i socijalna radnica neka šarmantna plavuša.

-“A sestra mi se udala, ima 14 godina i dvoje dece.”

-“Pa mlada je.”

-“Jeste, udali su je sa 12. Imam još jednu, nju su udali sa 11.”

-“Aham… Velika ti je porodica. A kad ćes ti da se ženiš?”

-”Pa tata hoće da me ženi, ali ja se ne dam. Majka mi je rekla da kad ona umre mogu da se ženim hiljadu puta. Ja sam reko ‘Važi’.”

-”Ti vodiš računa o mami?”

-”Da. A što ti nisi uzela meso?”

Evo ga. Taman kad sam htela da ga pitam kojim se taktikama neko tako mali brani od braka, on potegnu čuveno pitanje. Džaba hiljadu ženidbi, džaba što deca rađaju decu, moj tanjir opet ispade zanimljiviji.

-”Pa tako, ne jedem.”

-”Uzmi malo od mene.”

-”Ma neću, ne jedem ga nikad, nije važno.”

-”A ribu?”

-”Ni ribu.”

-”Ahaaa, ti si vegetarijanac?”

Dete, sa ulice, 13 godina. Spavate li mirno, svi nedokazni konobari što mi se natrpaste šarana, tunjevina i girica u tanjire, po novosadskim i ostalim svečanim salama?

-”Jesam.”

-”Žao ti životinja?”

-”Pa i to.”

-”Dobro. Ja sam, inače, iz Pančeva.”

A? Dobro?! Dete, sa ulice, 13 godina. Ništa stručni saveti za ishranu, ništa “nestaće ti mišići”, “propašće ti krvna slika”, i “kako ćeš ti decu rađati” tip pitanja? Lepo je ručati s tobom, mali veliki čoveče.

-”Je l’ lepše u Novom Sadu ili u Pančevu?”

-”Novi Sad je mnogo, mnogo lepši, i od Beograda.”

-”Budeš i u Beogradu?”

-”Da, samo što ne znam puno Beograd, znam samo tamo oko železničke stanice.”

Nisam saznala kako se brani od bračnog zaveta, ni gde mu je tata. Rekao mi je koliko je hteo da kaže, a ja sam odgovorila na ono na šta sam imala odgovor. Rastali smo se kad su štapići, nož i viljuška pali u prazne tanjire. Mali veliki gospodin mi je pružio ruku, još jednom se zahvalio i poželeo mi sve najbolje u životu. Nismo se opterećivali planiranjem budućih susreta, ni pamćenjem imena. Nije bilo osuda, ni sažaljivih pogleda. Šta znam, definitivno jedan od boljih “dejtova” u 2018. godini.

 

Leave a Reply