Miris Klise na Kanalu: Tamo gde smo uvek deca

Danas sam se provezla najdužom ulicom u “mom” naselju. Pre dvadeset i nešto godina, to je bila najduža ulica na svetu, Bože Kuzmanovića.
Prošla sam pored bicikala i automobila parkiranih ispred “Muško-ženskog frizerskog salona”. Samo tako, jer čemu naziv? Da ga ne pomešaju sa nekim drugim frizerom? Nema potrebe za imenovanjem, salona imamo taman toliko da se tačno zna gde se ko šiša.
Po ivičnjacima u ovo doba godine ima više piljevine nego ulične prašine, cepala su se drva.
-“Jesi naložio, matori?”
-“Nego šta sam, zazimilo bogme, planuće metar brzo!”

Dok fini svet, šest kilometara dalje, u Zmaj Jovinoj peče kestenje, niže niz našu ulicu neki tradicionalni preduzetnici ne odustaju od zanata koji su ispekli još u prošlom veku:
“Povoljno pečem jariće, prasiće, jagnjiće”

Prolazim i pored spratne kuće u kojoj je nekada živeo nastavnik tehničkog. Uh, kakva je to zaljubljenost bila! Dve devojčice su pre 15-ak godina stajale na ovom ćošku pod kišobranom i piljile u tu zgradu.
-“Dobro, dokle ćemo mi da stojimo po kiši ovde? I zašto?!”
-“Samo još malo, molim te, možda baš sad izađe.”
-“Dobro ‘ajde, al’ onda me vodiš svojoj kući da obujem tvoje suve čarape!”

Tamo posle Savske, kafana u kojoj smo slavili neku od novih 2000-ih je i dalje tu, ali dole pored puta niko više ne prodaje kokice. Možda zato što je hladno? Jeste, mora da je do novembra.
Pred kućom mi se komšijina devojčica javlja veselo:
-“Dobar daaan, kako ste?”
Bila sam dobro do sad.
Njen tata, kome se na ovo brk nasmešio, je odmah skopčao i ne čeka moj odgovor:

-“Jesi videla, komšinice, retko lepo vaspitano dete!”

-“Odvaspitaj je, Žile, molim te, pa gde meni na “vi”?!”

-“Hahah, Olivera, a sećaš li se kad sam ja to isto govorio tebi maloj?”
Ne sećam se.

Kod obućara, koji je pre tri godine zagazio u osmu deceniju, i sada gori svetlo. Drvena baraka je mesto gde sam prvi put videla nakovanj, tutkalo i malu obućarsku kombinirku na kojoj je šmirglao flekice. Kroz prašnjavo prozorsko staklo se jasno vidi da on ništa nije menjao. Pred njegovim vratima i dalje imam 6 godina i u ruci 5 papirnih dinara. Kad uđem, on će mi sa police koja je bar dva puta viša od mene skinuti mamine cipele i vratiti mi ih obavezno u istoj kesi u kojoj sam ih donela. Možda će biti kusura, a i ako ne bude, sladoled ću kupiti sigurno, preko puta, na veresiju.

Leave a Reply