Nemanju i Mariju je venčao plavokosi matičar

Nemanju i Mariju je venčao fini matičar poduže plave kose, za dugačkim stolom od belog mermera, protekle nedelje u Štutgartu. Sale mi je poslao slike iz opštine, sa elegantnih stepenica i iz svečane, prazne sale, sa prelepim mladencima i kumovima. Srećni su, prvo je što sam primetila, i Sale mi je potvrdio:
“Jako su lep i skladan par i čuj, Nemanja se dobro snašao”.

Odlično, ali to me ne čudi, zanimanje mu je “traženo”. Njeno, opet, i nije toliko, ali ništa lično, ovde smo se potrudili da mnogima stavimo do znanja da – nisu traženi. Marija je vaspitačica, a one nam posebno ne trebaju. Na šta bi to ličilo kada bismo vaspitačicama rekli da su nam neophodne? Onda bismo valjda morali naglas da priznamo i da smo nevaspitani, a to zaista ne možemo. Ne, ne, uz svu dobru volju, ne možemo.

Taman kad sam htela da kažem “To je sve lepo, ali nije imao ko da im pročita Duška Radovića”, Sale me je preduhitrio:
“On je njima dodeljeni matičar pa se sve raspitao: ko je odakle i zašto došao, koliko je Bačka Palanka daleko od Futoga i gde su se upoznali. Onda tekst piše namenski za njih, i savetuje da ljubav tretiraju ne kao leptira kog će da hvataju mrežom, nego kao baštu punu cveća na koju će leptiri voleti da sleću. I da treba da je ulepšavaju.”
Ko bi rekao, ume i plavokosi matičar da sroči, iako su oni hladni, iako se tamo niko ni sa kim ne druži, iako smo mi tako topli i imamo veliku dušu.

Osim njih dvoje, još jedna sveže svršena akademska sugrađanka će se uskoro venčati i, takođe, ne kod nas. Sonja će se preseliti u Ljubljanu i tamo konačno sklopiti brak sa Mašom, jer to ovde nije dozvoljeno. Ni oni nam ne trebaju. Nije bitno da li su obrazovani, koliko su valjani ljudi, da li oplakuju mačku jednako kao prijatelja i da li bi u društvo mogli posaditi klicu empatije i pameti. Čega? Budite vi pametni i empatični na nekom drugom meridijanu, mi od gašenja požara oko Carske bare nemamo vremena za te trice. Vi obrazovani, slobodni i mislioci svojom glavom, vi mora da ste u zgradama na pogrešnim spratovima rasli čim nećete ovde da rađate decu.

Sale mi je obećao još slika kad budu gotove one “profi”, kaže ponosan je što je kum pred državom Nemačkom, ali je i zaključio:
“Otići će nam svi ljudi, Olivera. Jedino je to malo tužno. Ali, Bože moj, možda i teleport doživimo!”
Dobro kaže, možda, ali će ga u tom slučaju sigurno napraviti neki novi imigrant na Univerzitetu Kolumbija. Koji nam tek ne treba. Do tada, neka mamimo leptire tamo gde je trava zelenija i nek’ nas venčavaju nemački matičari, što, na kraju krajeva, slova sriču jednako lepo kao Duško.

Leave a Reply