A kud si ti pošao, tako različit?

U Univeru danas scena neuobičajena. Mršuljava majka pakuje namirnice na kasi, a dečačić pored nje povriskuje. Vrti se, viče, ciči, odšeta, pa se vrati. Bez mnogo uzbuđivanja, majka ga umiruje ujednačenim tonom. Istovremeno vezuje kese, plaća, uzima ga za ruku i odlaze.

Sledeća na red stiže jedna gospođa sa odraslom kćerkom. Prethodnom bukom i “neredom” je uznemirena, a na njeno gunđanje o “razmaženom detetu” uzvraća kasirka:

-“Nemojte tako, dečak nije nevaspitan, to je dete sa posebnim potrebama”.

Gospođa se zamisli na sekund, pa zaključi:

-“Aha. Pa dobro, al’ što ga onda vodi sa sobom, pogotovo u ovako velike kupovine?”

Pogledam je i odmah mi sinu “Vi mora da ste iz neke fine kuće”! Kad sretneš tako neki nevin, prefinjen soj, bude ti žao, jer njima takvima među nama ovakvima – nema života! Nisu oni za ove zemlje gde na ulici, ni kriv, ni dužan, srećeš sve i svašta. Oni su više za taj neki, napredni svet, za London, recimo! Tamo, kažu, beskućnike sklanjaju sa ulica kojima treba da prođe bračni par u kraljevskoj svadbenoj povorci. Vidiš da može, posle ih valjda vrate, šta li, fin svet.

Elem, okrenem se oko sebe, pogledam levo – desno, pa reko’ tačno gospođa ima pravo. Tako treba sa svakim čija te pojava uznemirava, redom! Ko ima malo veći nos – kući! Šta ćeš ti, realno, sa velikim nosom u “velikoj kupovini” i ko je onog Žana Renoa uopšte pustio na televiziju onakvog?! Nečuveno. Dalje, vi klempavi, da, da, vi! Ko je vas doveo u supermarket? Još se nisam smirila od onog što me je malopre kod povrća presreo u invalidskim kolicima, a ti mi se sad pojavljuješ s tim ušima, nenajavljen! Ajmo lepo na hirurgiju, pa tek onda po jaja i pavlaku. Sledeće, kosati da se ošišaju, zelenokosi da se izblajhaju, govorne mane nek’ zaćute, reda malo pobogu! Depigmentacija? Kući! Il’ se maži puderom nekim ili menjaj kožu, digni kredit, šta znam, snađi se, čoveče. Dok se saginjem da vratim desni čukalj u baletanku (zbog gospođe, dosta joj je trauma za danas), razmišljam gde bi nam kraj bio kad bismo stvarno, pre nego što izađemo na ulicu, lepo promenili ili sakrili sve što bi moglo uznemiriti okolinu. Naročito mislim na te fine ljude koji su se nekim nesrećnim slučajem našli među nama sa posebnim i neposebnim potrebama, divljima, feleričnima i neposlušnima. To se sve raspištoljilo, ovi sa hendikepom neće da sede kod kuće, čupavci šetaju centrom čak i po danu, beskućnici zalegli baš ispred Poreske uprave grada, a prosjaci našli da čeprkaju po kontejnerima baš kad ja hoću smeće da bacim?! Sve podivljalo i niko više nema strpljenja!

Taman sam bila zamahnula da kažem “Evo ruke gospođo, sjajna ideja!”, a javlja se opet ona dosadna kasirka:

-“Pa gde da ga ostavi? Možda danas nema kome, znam ženu, jako je posvećena dečaku. A uostalom, zašto da ga ostavlja kod kuće? To nema smisla i ne bi mu time uopšte pomogla.”

Tajac.

Gospođa spušta glavu, ja vraćam ruku u džep. Eto kako propadaju velike ideje. Nisam stigla ni da spomenem da isti oni Britanci, eno, hapse beskućnike koji prespavaju u vrtu zvanične rezidencije njihove kraljice. Možda, reko’, da i mi probamo sa zatvorom, međutim, začepi nam ova svima usta.

Ništa, moj vam je savet: Nemojte nikad o tim naprednim rešenjima pred kasirkama. Šatro se smeškaju i očitavaju vam bar kodove, a zapravo nikad ne znate šta u njima čuči! Možda su obrazovanije od vas, mozda su pametnije, možda su sociolozi, doktori, psiholozi… Psst.

Leave a Reply