Mačka koja će rasti pokraj Dunava, loviti šarane i ispraćati brodove

Nedelja popodne, u Karlovačkom autobusu nešto mjauče. Okrećem se diskretno, vidim čoveka koji sedi do prozora, drži kesu, uzvrpoljio se i gleda kroz staklo napolje. Ovaj je krenuo da baci mačku u Dunav, mislim se, pa mu rekoh u sebi “Nećeš majci!”. Ustajem, približavam se polako osumnjičenom, šmekam ga kroz tamne naočare, vidim kesu i u kesi kutiju, ha! Međutim, zatvorena kutija je nevešto izbušena i viri do pola tako da u nju lakše dopre vazduh. Hm, možda ipak neće s njom u reku, nije valjda blesav da joj obezbeđuje dotok kiseonika da bi je posle udavio? Dooobro, reko’, vratim se na svoje mesto, ponovim sebi da zemljom ne hodaju samo ludaci i neka me je sram što inicijalno uvek imam crne misli.

Nije prošlo tri minuta od kako sam opet stavila ružičaste naočare, a mačka počinje da se dere – autobus  zvoni! Okreću se ljudi, blenu u onog mučenika, koji zamišlja da iskače kroz onaj prozor, premešta kesu s noge na nogu, ne zna šta će s njom. U tom se ova Guram-Nos-Gde-Mi-Nije-Mesto inspektorka ponovo stvara ispred sada već pocrvenelog putnika:

-”Dobar dan, gde ste pošli, je l’ treba neka pomoć?”, već sam sela i preuzela mačku. Turistički radnici su neposredniji kad se vraćaju sa degustacije fruškogorskih vina.

-“Jao, nosim ovo mače ćerki, ja ne znam šta ću s njim! Znate, mi policajci nemamo baš osećaja za te stvari.” Kolega znači.

-“Ne znam kako da ga smirim, došlo mi da ga bacim u Petrovaradinu kroz prozor kad je počeo da se dere! Ne bih ja to nikad mogao, znam, gre’ota je, nego ne znam šta da mu radim, nemam pojma, nikad nisam imao mače, a ćerka ‘oće pa ‘oće, eno za njega se tamo svečani doček sprema!”

-”Ništa ne brinite, sad će se on umiriti”, reče iskusna mačkarica koja je do sad odgajila minimum sedam mačaka belih i još sedamdeset sedam u bojama raznim. Među nama, nisam pojma imala da li će se mačka stvarno smiriti ili neće, ali reko’ prvo da smirimo čoveka, pa ćemo sa mačkom lako. I stvarno, sve se ubrzo umiri. Dok mi objašnjava kako će je ubuduće taksijem voziti ako treba, samo da ne mJauče pred ovolikim svetom, zove ga prijateljica koja mu je mače i poklonila (ili izvorno “navukla ovu bedu na vrat”) da ga pita kako se snalazi u transportu.

-“Ma idi bre, počelo da se dere po autobusu kao ludo, da ne bi ove žene, ili devojke, ne znam ni šta je, ja ne bih znao šta ću s njim!”

-“Devojka”, a taman smo lepo počeli.

-“Evo sad se smirilo, idem s njom do Telepa pa ću posle da pešačim, ja sa njim više u autobus ne ulazim!”

Završava razgovor, pa se zamišljeno okreće prema meni:

-“Vid’, stvarno se ne čuje, Bože me prosti, da se nije ugušilo, a? Nije valjda, zamisli ja dođem kući, otvorim kutiju a on se zakovrnuo, BLE?!”

Provirimo kroz rupu, zaključimo da se nije zakovrnuo, da je dobro i da će to biti super mačak ili mačka. Da, ne znamo još uvek šta je, ali ono što znamo: “Jako je lepa – zelena”. Posle par stanica sedmicom (već smo preseli na bulevaru), predajem kutiju svečano i dok izlazim napolje gospodin zaključuje:

-“Hvala ti, spasila si me. Slušaj, ja sam Taj i Taj, radim tu i tu, ako ti išta ikada u životu bude trebalo, samo kaži.”

-“Hvala vam, nadam se da neće.”

Što se mene tiče, ja sam zasad dobra. Dovoljno je znati da neće svaka mačka u džaku završiti u Dunavu i da sam u ovoj priči jedini ludak ja.

via GIPHY

2 Replies to “Mačka koja će rasti pokraj Dunava, loviti šarane i ispraćati brodove”

  1. Ja tebe obožavam. Pa kakav ti blesav život vodiš 🤣 Situacija je svakako za anale, tu sumnje nema. I treba mnogo češće da pišeš jer ulepšavaš dane (i noći). 😘

    1. E, ako ti je do blesavog života, samo uđi u gradski autobus – kakve tamo priče nastaju, ajao! 😀 Hvala ti <3

Leave a Reply