Knjiga o Džungli između Telepa i Adica

Ako u Šestici ne pridržiš veliki plastični automobil kovrdžave devojčice dok je tata smešta na sedište, možda nikada nećeš otvoriti Knjigu o Betonskoj Džungli Telepa i Adica. Ako to razigrano čudo ne sedne pored tebe, možda nećeš čuti šta je muči: Sada mora da ide kući da se spremi za spavanje iako uopšte ne voli da leže rano. Znam, i ja sam to mrzela. Ako ne prokomentarišeš lepo vreme sa njenim tatom, možda nikada nećeš saznati da se baš vraćaju iz parka i da tamnoputi roditelji imaju potpuno iste probleme kao i tvoji prijatelji, roditelji svetlije puti.

-“Najstrašnije mi je što je ne viđam koliko bih hteo. Radi se i preko nedelje i vikendom i onda svaki slobodan momenat gledam da je negde izvedem. Sad se vraćamo sa igranja, ja sam mrtav, a ona ima još energije, koliko hoćeš, jedva je stižem!“

-„Verujem.“

-„Je l’ vi imate dece?“

-„Nemam, ali mi danas priča drugarica da im je mala preključe razbila glavu na igralištu pored njih živih, za sekund. Htela je da se pentra po penjalici, ali i da jede Smoki istovremeno. Jednom rukom se kači za prečke, a drugom stiska kesu i eto!“

-„Isto, isto! Kaži Kaja, kako si se malopre udarila? Kaži, je l’ nisi htela da pustiš kesicu Smokija dok si vozila auto?“

Kaja nije rekla ništa, samo me je počastila širokim nestašnim osmehom i otkrila mi zub koji nedostaje. Kako si lepa, Kaja.

Inače, ako Kaji uzvratiš osmehom, ispričaće ti da i ona voli Pepu Prase, da joj je omiljena pidžama ona na ovčice i da se nekad sva umaže od sladoleda iako su je tek okupali. Poznato?

Ako joj se još malo dopadneš, možda se priča razveze, možda u poslednji čas shvatite da izlazite na istoj stanici i da vas deli jedna ulica iako se nikada pre niste sreli. Ili jeste, ali se niste videli. Čudni su univerzumi paralelni.

-„Pozdravljamo vas, maši Kajo, doviđenja! Nismo se ni upoznali, ja sam, inače, Balu.“

Naslutila sam, naravno da jesi.

Leave a Reply