O onom što nam svima nedostaje – kroz šetnju u Novom Sadu

Verujem da za turističkog vodiča Novog Sada nema ništa lepše nego kad dočeka multikulturalnu grupu. Živeli sajmovi, kongresi i ostali stručni i nestručni skupovi! Mi tada jedva dočekamo da našim gostima kažemo da je Novi Sad mešovit skoro jednako kao i njihova skupina, da nas ima sa raznih strana i da su ovde svi dobrodošli.

Ako se okrenete oko sebe, u radijusu od samo 400m možete videti katoličku i pravoslavnu crkvu, jednu sinagogu, reformatorsko-kalvinističku crkvu, slovačko-evangelističku i grkokatoličku. Da li ste znali da u Vojvodini imamo preko 20 različitih etničkih zajednica? Razumem, vi ste sigurno mnogo više čuli o jednoj drugoj državi, o Jugoslaviji i vremenu kada je Gadafi dolazio u Petrovaradin, a Brus Vilis vozio YuGo u “Umri muški”.

Kada se priča razveze i atmosfera opusti, Španac će se šapatom zainteresovati za stanje sa Kosovom danas, jer, ne zna da li sam čula, ali i u Španiji je sad pitanje Katalonije vrlo nezgodno. Znatiželjni susedi iz Hrvatske će tiho upitati zašto nema natpisa na njihovom jeziku na višejezičnoj tabli Gradske biblioteke, a Česi će me gledati sa nevericom “Da li sam ja to Slovake pomešala sa Slovencima?!”

Znate, mi smo nekad bili Čehoslovačka, oni su gore, tamo pored nas! Otkud onda njih toliko u Novom Sadu?!

Iako je davno bilo, Austrijаnac će ipak ponosno klimnuti glavom na priču o velikoj imperiji i čudu od petrovaradinskog utvrđenja. Nemcu će se osmehnuti brk kad pomenemo kroz kakve je muke Marija Terezija prošla s Prusijom, a Italijan će zinuti kada čuje za svog zemljaka koji je spasio našu tvrđavu. Samo će Indijac ići za nama ne ispuštajući foto-aparat i škljockajući na svaki podignut kažiprst. Bez brige, zbližićemo se kad ogladnimo, na nekom futoškom kupusu dinstanom na azijski način.

Na kraju će se svi, ali svi do jednog, ućutati pod kibitzfensterima. Nasmešiće se, nesvesno i neočekivano, na povratak u doba serenada, dovitljivih momaka i tetki koje cokću na večernje “kibicovanje”. Priču o hrabrim udvaračima i čežnjivim devojkama će razumeti svi, bez obzira iz kog ćoška planete dolaze. Zamisliće se bar na kratko pod prozorima Dunavske ulice i prećutno, još jednom, zaključiti da nam podela, ratova i okupacija nikada nije manjkalo, da su se besmislene bitke vodile pre trista godina jednako kao i danas i da je jedino što nam svima nedostaje – ono malo romantike. Jedna namerno zalutala dečačka trupa, jedan skriveni pogled iza firangi i barem jedna jedina pijana serenada.

Leave a Reply